Svake cetiri godine toliko porastu da `moraju` da se presele u `vecu skolu` i tamo nastave da uce, igraju se i rastu ...
Ispratimo ih svake godine tako sto se okupimo u VELIKOJ ucionici svi mi koji ih volimo i koji cemo ih uvek voleti . Gledamo ih sa osmesima i suzama radosnicama u ocima, ponosni na njihovu lepotu, pamet, visinu, posebnost i krupne, vesele oci kojima gledaju u buduce dane.
Radujemo se danima koji su pred nama i tugujemo za vremenom kada smo svi zajedno sricali prva slova i sarenim kredama ulepsavali stazu koja vodi `od kuce do skole, od skole do kuce`...Veze nas bezbroj zajednickih zelja, briga i radosti. Misli su nam iste.
Danas su male ptice rasirile krila i nasa deca postala `veliki djaci`!
Danas sam poslednji put sedela za katedrom i bila UCITELJICA!
Danas sam napisala poslednji post na ovom blogu!
